Говор предсједнице Републике Српске на обиљежавању Дана сјећања на жртве усташког злочина – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњoj Градини

Говор предсједнице Републике Српске Жељке Цвијановић на обиљежавању Дана сјећања на жртве усташког злочина – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини:

-Поштовани представници институција,

предсједниче Народне скупштине Републике Српске,

српски члану Предсједништва БиХ,

предсједниче Владе Републике Српске, предсједавајући Савјета министара,

народни посланици, министри, начелници општина,

-преживјели логораши,

-породице страдалих,

-представници удружења одбрембено-отаџбинских ратова,

-представници удружења јеврејске и ромске заједнице,

-уважени амбасадори,

-поштовани грађани Републике Српске,

Желим на почетку изразити захвалност предсједнику Вућичу и руководству Србије што и данас, иако на другачији начин, заједно обиљежавамо  Дан сјећања на јасеновачке жртве усташког злочина – геноцида.

Прошло је 75 година од како су посљедњи затвореници извршили пробој из јасеновачких логора смрти. Шансе да се избавите из јасеновачког пакла биле су минималне и тек сваки десети учесник пробоја је преживио, док је хиљаде и хиљаде логораша убијено управо тих дана.

У вријеме кад се ближио коначни слом нацистичке Њемачке и њених квислиншких творевина попут тзв. Независне Државе Хрватске, наредба усташке власти била да се ликвидирају сви затвореници, а сам логор до темеља сруши и уништи, како би се прикрили сви докази његовог постојања.

Захваљујући храбрости посљедњих логораша који су смогли снаге да крену у одлучујући пробој, те каснијим свједочењима преживјелих заточеника, страшна истина о јасеновачким логорима смрти угледала је свјетлост дана.

Од тада, па све до данас, за српски народ сјећање на Јасеновац представља највећу, болну рану, али и најважнију историјску лекцију коју смо дужни да учимо, памтимо и преносимо на будуће генерације.

Због тога смо и данас овдје, на овом страшном, страдалничком, али и светом мјесту да бисмо се присјетили свих жртава јасеновачких логора смрти и геноцида на простору такозване НДХ иако то, због глобалне пандемије и ванредног стања, чинимо на другачији начин у односу на претходне године.

Страхота ових злочина не огледа се само у ужасавајућем броју невиних жртава које су ликвидиране на најмонструознији начин, већ и у чињеници да се радило о институционалном, државном пројекту, чији је крајњи циљ било физичко уништење и истребљење српског, јеврејског и ромског народа.

На најмрачнијим страницама свјетске историје остаће забиљежено да су се чак и по злу чувени нацисти згражавали над свирепим методама које су усташки злочинци примјењивали током масовних егзекуција у логорима смрти.

Остаће упамћено и да је усташка парадржава једина у историји човјечанства имала посебне логоре за дјецу, која су на тим мјестима масовно страдала од руке  злочинаца који у њима нису видјели невина, Божија створења, већ непријатеље које треба истријебити. За ово не постоји ни морална, а камоли одговарајућа правна квалификација.  

Али,  постојали су људи који су и у таквим звјерским и нељудским временима били истински људи и топла људска бића,  зато с огромним поштовањем и данас треба поменути име велике хуманитарке аустријског поријекла Диане Будисављевић која је спасила више од десет хиљада српске дјеце.

О страхотама овог мјеста најбоље свједоче бројни свјетски историчари који тврде да је по својој монструозности логор Јасеновац превазишао чак и Аушвиц. За српски народ, Јасеновац је мјесто најмасовнијег страдања током Другог свјетског рата, симбол геноцида и најскупље плаћена историјска лекција, лекција, која нам је додатно ојачала државнотворну свијест, али и одлучност да бранимо оно што је наше, а да никога другог тиме не угрожавамо.  

Сјећајући се Јасеновца и других стратишта, ми не говоримо о ратовима у којима су се сударале војске, нити о великим биткама након којих су се пребројавале жртве – војне, али и цивилне.  Не говоримо о побједницима или губитницима рата, нити о некој заузетој или одбрањеној војној тачки.

Док стојимо на овом мјесту ми говоримо о моралној и свакој другој пропасти људског рода оличеној кроз масовне свирепе егзекуције које су вршене над недужним становништвом, о планском истребљењу и затирању постојања – од тек рођеног дјетета до изнемоглог старца, и о ужасу  таквог масовног страдања.

Зато су у колективном памћењу цијелог једног народа дубоко урезане страхоте Јасеновца, Доње Градине, Јадовна, Дракулића, Гаравица, Пребиловаца, Старог Брода и бројних других стратишта из Другог свјетског рата.

С тим сјећањем и застрашујућим успоменама, бранили смо и у каснијим временима наше право на постојање.  

Управо та свијест о важности очувања права на живот, права на огњиште на којем живите као свој на своме, али и права да се заштитите од нестајања или понављања зла, руководила нас је и у вријеме кад смо стварали Републику Српску као оквир за нашу слободу и наше трајање.  

Данас живимо у слободи и желимо да све наше будуће генерације живе без страха од губитка те слободе. Желимо да живимо у миру са другима. Вољели бисмо да ниједан народ није кочница исказивању потенцијала, креативности и способности било којег другог народа на нашим просторима.

Многи, који нису дио нас, не разумију зашто толико волимо Републику Српску.  Али, ми, који смо дио наше заједнице, то одлично знамо и одлично разумијемо. Знамо да је она гаранција за наше животе и да није сметња ничијем развоју. Поносни смо на наше људе, на припадност коју осјећамо једни према другима  и на способност наших институција да се брзо организују и одговоре на изазове.  

Утолико је већа и наша обавеза да Републику Српску градимо и развијамо у миру. На нашем путу стварања  боље будућности, не смијемо заборавити прошлост и наша је обавеза да се истином боримо против историјског ревизионизма и покушаја поновног оживљавања мрачних идеологија из прошлости. Такви покушаји представљају не само увреду за жртве, већ и антицивилизацијски чин и удар на достојанство сваког људског бића, али и народа.

Али, наша је обавеза и то да се истином и вјером у Републику Српску боримо и против наметнутих лажних стереотипа који нас прате још од посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата.  И жртве којих се данас присјећамо на то нас обавезују и мјесто на којем данас стојимо на то нас обавезује.

Уз сву тугу и бол коју човјек природно осјећа на оваквом мјесту, поносни смо што нашим окупљањем, и тиме што постојимо, показујемо да је живот однио побједу над смрћу.  У томе што нас има, и што упркос свему трајемо, лежи и наша највећа побједа.

Сигурна сам да ћемо, као што смо то чинили и до сада,  побиједити све изазове са којима се суочавамо.

Захваљујем се грађанима Републике Српске!

Захваљујем се нашој браћи и сестрама у Србији!

Захваљујем се нашим пријатељима у далеком Израелу што смо опет заједно и што смо увијек заједно.

Хвала лијепо.