Писмо предсједнику Владе Републике Српске

06/03/2023

Писмо предсједника Републике Српске Милорада Додика предсједнику Владе Републике Српске Радовану Вишковићу

Поштовани господине предсједниче,

Обраћам Вам се у складу са чланом 82. Устава Републике Српске („Службени гласник Републике Српске број: 21/92, 28/94, 8/96, 15/96, 16/96, 21/96, 21/02, 26/02, 30/02, 31/02, 69/02, 31/03, 98/03, 115/05, 117/05, 48/11 и 73/19) по коме „Предсједник Републике Српске може тражити од Владе да изложи ставове о појединим питањима од значаја за Републику Српску“.

Како су медији објавили Уставни суд БиХ донио је одлуку  број У 5/23 од  2. марта 2023. године којом је одредио привремену мјеру против примјене Закона о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти („Службени гласник Републике Српске“ број 16/23). Овом одлуком Уставни суд је привремено ставио ван снаге наведени Закон. Прије тога је Кристијан Шмит (који се лажно представља као високи представник иако га је Савјет безбједности Уједињених нација на сједници одржаној 22.7.2021. године одбио именовати високим представником, чему се претходно успротивила и Република Српска), наводно суспендовао наведени закон до доношења одлуке Уставног суда БиХ.  

Тај Закон је Народна скупштина Републике Српске донијела 28. децембра 2022. године,  а објављен је у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 16/23 од  20. фебруара 2023. године  и који је ступио на снагу 28. фебруара 2023. године. С обзиром да је питање имовине у државној својини Републике Српске, односно својини јединице локалне самоуправе, јавних предузећа, јавних установа и других јавних служби чији је оснивач Република Српска, односно јединица локалне самоуправе, веома важно питање, молим Вас да се Влада Републике Српске изјасни о овом питању имајући у виду неправне покушаје спрјечавања провођење закона Републике Српске.

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА ЈЕ ДЕМОКРАТСКА ДРЖАВА КОЈА ФУНКЦИОНИШЕ У СКЛАДУ СА ВЛАДАВИНОМ ПРАВА И ИМА СЛОБОДНЕ И ДЕМОКРАТСКЕ ИЗБОРЕ – члан 1.2. Устава БиХ

Желим да укажем на неке од докумената  који су од значаја за ово питање.

Дејтонски Устав БиХ

Основ уставно-правне конструкције Босне и Херцеговине је међународни уговор и међународно право. То указује на специфичност настанка БиХ – више вољом међународне заједнице,  него њених народа – Бошњака, Срба и Хрвата.

Устав БиХ као Анекс 4. Општег оквирног споразума за мир у БиХ, јасно је одредио надлежности  које су  Република Српска и Федерација БиХ потписујући Анекс 4. Дејтонског споразума  пренијеле на ниво БиХ.  Подсјећам да су чланом 3.1. Устава  БиХ таксативно наведене надлежности које има ниво БиХ, а то су:

  1. Спољна политика.
  2. Политика вањске трговине.
  3. Царинска политика.
  4. Монетарна политика како је предвиђено у Члану VII.
  5. Финансије институција и за међународне обавезе Босне и Херцеговине.
  6. Политика и прописи у вези са питањима имиграције, избјеглица и азила.
  7. Спровођење међународног и међу-ентитетског кривичног закона, укључујући и односе с Интерполом.
  8. Успостављање и рад заједничких и међународних комуникацијских капацитета.
  9. Регулисање међу-ентитетског саобраћаја.
  10. Контрола ваздушног саобраћаја.

Устав БиХ као Анекс 4. Дејтонског споразума,  написали су правници америчке администрације, а узор им је био Устав САД који ту државу  одређује као савез држава-чланица. Устав САД  садржајно и методолошки је послужио као основ израде Устава БиХ.  У вријеме настанка америчког Устава, они који су га стварали – Александар Хамилтон и Џејмс Медисон су написали „Федералистичке списе“, као својеврсну допуну и смјернице за тумачење, али и за потенцијалне нове амандмане на Устав. Тако Џејмс Медисон, пише у Федералистичким списима: „Права која Устав даје централној влади су ограничена и тачно дефинисана, док су права суверених држава велика и неограничена.“ Овај став је потом преточен у амандман 10. америчког Устава, који гласи:„Права која нису овим Уставом дата Сједињеним Државама, нити су ускраћена државама, остављена су свакој појединој држави или народу“. Ова одредба америчког Устава, преписана је  у члану 3.3.(а) Устава БиХ који гласи: „Све државне функције и овлашћења која овим Уставом нису изричито додијељена институцијама Босне и Херцеговине, припадаће ентитетима“.  Тиме је Устав БиХ  потврдио све надлежности ентитета које нису пренесене на ниво БиХ.

Ово је досљедно проведено промјеном Устава Републике Српске, амандманом 56. којим је замијењен члан 3. Устава Републике Српске и који сада гласи: „Републици припадају све државне функције и надлежности осим оних које су Уставом Босне и Херцеговине изричито пренесене на њене институције.“

Континуитет  

Међународно признање „Републике БиХ“ из априла 1992. године могло је само папирнато констатовати постојање те „државе“. Од проглашења независности 6. априла 1992. године до 14. децембра 1995. године „Република Босна и Херцеговина“ није имала ефективну власт на територији предратне Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, нити је имала народ, што се по међународном праву одређују као елементи постојања и суверености сваке државе. Ово зато што су хрватски  представници 18. новембра 1991. године формирали Хрватску заједницу Херцег-Босну, а потом су српски представници  9. јануара 1992. године донијели Одлуку о формирању Републике Српске, чиме су створене посебне територијално-политичке јединице на тлу предратне БиХ. Тиме су два народа (Хрвати, а потом и Срби) у тада још увијек међународно непризнатој БиХ,  поставили темеље својих националних територијалних јединица, искористивши право на самоопредјељење из Повеље Уједињених нација,  али и права из још два међународна документа: Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Пакт о привредним, социјалним и културним правима из 1966. године.

 Ентитети и тзв. република БиХ

Република Српска, са својим институцијама законодавне, извршне, судске, војне власти, као и Хрватска Република Херцег-Босна, у периоду од 1992. до краја рата 1995. године  ефективно су вршиле сву власт на својим територијама у оквиру папирнато „међународно признатих граница БиХ“. Поред фактичког непостојања, „Република Босна и Херцеговина“, од марта 1994. године није више постојала ни формално. Након што је 1. марта 1994. године потписан Вашингтонски споразум, а 18. марта конституисана Уставотворна скупштина Федерације БиХ, од посланика предратне Скупштине СР БиХ који су преостали након повлачења српских посланика, није више ни било скупштине „Републике БиХ“.  Постојале су Федерација БиХ и Република Српска, а оно што се у Дејтону представљало као „Република БиХ“, били су само Муслимани-Бошњаци у лику Алије Изетбеговића, Хариса Силајџића и Мухамеда Шаћирбеја, који су били тек функционери непостојеће државе. Наравно, њихово присуство у Дејтону и потписивање споразума са анексима, било је дио сценарија за окончање рата.

Питање континуитета државноправних структура бивше југословенске републике БиХ, такође је ријешено дејтонским  Уставом БиХ. Одредба члана 1.1. Устава БиХ, којом се указује на континуитет „Републике Босне и Херцеговине“, врло јасно и прецизно одређује у три сегмента да  се то односи искључиво на њен међународноправни статус. Устав одређује да „Република Босна и Херцеговина, чије ће службено име од сада бити „Босна и Херцеговина“, наставља своје правно постојање: 1) према међународном праву као држава; 2) у оквиру међународно признатих граница; 3) остаје чланица Уједињених нација, те може као Босна и Херцеговина задржати или затражити чланство у оквиру система Уједињених нација и другим међународним организацијама, али све то са унутрашњом структуром измијењеном како је предвиђено Уставом БиХ.“

Унутрашња структура на коју упућује Устав БиХ су два ентитета и онај ниво заједничких органа који БиХ као државу одређује искључиво у спољним односима, а скоро сав унутрашњи суверенитет припада ентитетима.

Непостојање унутрашњег правног континуитета БиХ

Устав БиХ, има два анекса. Први анекс је „Додатни споразуми о људским правима који ће се примјењивати у Босни и Херцеговини“, којим су изричито наведени 15 међународних конвенција. Други анекс је „Прелазни аранжман“ који чланом 2. под називом „Продужење закона“, регулише да „сви закони, прописи и правила правног поступка који су на снази на територији Босне и Херцеговине у тренутку када Устав ступи на снагу, остаће на снази у оној мјери у којој нису у супротности са Уставом, док другачије не одреди надлежно државно тијело Босне и Херцеговине.“ Дакле, то нису прописи „Републике Босне и Херцеговине“, већ прописи на територији Босне и Херцеговине. Тада су на територији БиХ били важећи Устав и прописи Републике Српске на њеној територији, као и Устав ФБиХ, али и прописи Хрватске Републике, Херцег-Босне, на њеној територији. Ван територија Републике Српске и Херцег-Босне, оно што је остало, имало је прописе које је прије Вашингтонског споразума доносила „Република Босна и Херцеговина“ као остатак територије предратне БиХ.

Узгред да поменем и питање празника непостојеће БиХ, који се упорно и лажно одржавају само у дијелу Федерације са бошњачком већином. Такозвани „дан независности 1. март“ и 25. новембар као дан измишљене државности БиХ, одређени су законом донесеним  почетком 1995. године и зато то нису били празници цијеле БиХ. Донијела их је скупштина Федерације БиХ.  Скупштина „Републике БиХ“ није више постојала, јер су њени посланици постали посланици скупштина ентитета – Републике Српске од 9. јануара 1992. године и  Федерације БиХ од марта 1994. године. Зато је неприхватљива тврдња садашњег министра иностраних послова у Савјету министара Елмедина Конаковића у писму дипломатско-конзуларним представништвима БиХ у свијету у коме наводи: “Закон о проглашењу 1. марта Даном независности Републике Босне и Херцеговине (Сл. лист РБиХ број 9/95) који је на снази од 30. марта 1995. године те да је Република Босна и Херцеговина у складу са чланом 1/1 Устава БиХ наставила континуитет правног постојања по међународном праву као држава Босна и Херцеговина.“      

Међународни дејтонски споразум ниједном одредбом, ни директно, ни индиректно, није одредио УНУТРАШЊИ континуитет „Републике Босне и Херцеговине“. Њега нема ни у политичком, нити уставном или било ком правном смислу. Свако позивање на унутрашњи континуитет „Републике БиХ“, нема никакав правни основ у међународном уговору којим је настала и одређена данашња Босна и Херцеговина. Од часа потписивања Анекса 4.  Дејтонског споразума који је Устав БиХ, одређено је да је важећа једино унутрашња структура по том међународноправном документу, а то је оно што бошњачка страна и дио међународне заједнице упорно изостављају, цитирајући само први дио става члана 1.1. Устава БиХ.

Међународни пактови саставни дио Устава  БиХ

Уставом БиХ, његовим чланом 3.3.б. регулисано је да „општи принципи међународног права представљају интегрални дио права Босне и Херцеговине“. То је додатно разрађено тачкама 7. и 8. Анекса 1. на  Устав БиХ, по коме се у БиХ непосредно примјењују и два документа:

  • Међународни пакт о грађанским и политичким правима и
  • Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима,

који имају истовјетан текст члана  1. а који гласи:

  1. Сви народи имају право на самоопредјељење. На основу овог права, они слободно одређују свој политички статус и слободно обезбјеђују свој економски, социјални и културни развој.
  • Да би постигли своје циљеве, сви народи могу слободно да располажу својим    

богатствима и својим природним изворима, без штете по обавезе које  проистичу из међународне привредне сарадње, засноване на принципу узајамног интереса и међународног права. Један народ не може ни у ком случају да буде лишен својих властитих средстава за живот.

  • Државе чланице овог пакта, укључујући ту и оне државе које су одговорне за    

управљање несамосталним територијама и територијама под старатељством, дужне су да помажу остварење права народа на самоопредјељење и да поштују ово право сходно одредбама Повеље Уједињених нација.

Одлуке Уставног суда БиХ без уставног основа

Бројне су одлуке Уставног суда БиХ без уставног основа донесене прегласавањем судија из реда Срба, понекад и Хрвата, од стране 3 судија странаца и 2 судије Бошњака.

Примјер је такозвана „Одлука о конститутивности Бошњака, Срба и Хрвата на простору цијеле БиХ“, а не на територији ентитета како је прописао Устав БиХ регулишући избор српског члана Предјседништва у Републици Српској, а бошњачког и хрватског члана у Федерацији БиХ, као и српских делегата из Српске у Дом народа, односно бошњачких и хрватских из Федерације у тај Дом на нивоу БиХ. Алија Изетбеговић као подносилац апелације на основу у које је дошло до такозване „одлуке о конститутивности“, унапријед је знао каква ће бити одлука. Иако је  већина судија одбила аргументацију подносица, високи представник је ипак искористио одређену нејасноћу и наметнуо обимне  измјене устава ентитета. Спорна „одлука о конститутивности“ послужила је касније за бројна наметања амандмана на уставе ентитета и до бројних неуставних закона.

Низ других одлука Уставног суда БиХ неправно су мијењале дејтонску структуру БиХ, одричући право Републици Српској на њена права гарантована међународним споразумом. У новије вријеме Уставни суд БиХ покушава одузети Републици Српској право на имовину, проглашавајући да нема право на пољопривредно и шумско земљиште, воде и др.

Прогон и кажњавање као одмазда према Републици Српској      

Такође треба сагледати и основаност кривичног дјела неизвршење одлука Уставног суда БиХ прописаног чланом  239. Кривичног закона БиХ. Оваква одредба Кривичног закона БиХ служи органима неуставног Тужилаштва и Суда БиХ за прогон бројних лица првенствено из Републике Српске који обављају функције на које су демократски изабрани именовани.  Зато би било корисно анализирати упоредно-правна законска рјешења и праксу.

Владавина права,  а не неправа је уставна обавеза

Обавеза је Републике Српске коју је преузела потписујући Анекс 4 Дејтонског споразума, који чланом  3.3.б. одређује да „Ентитети и сви њихови дијелови ће се у потпуности придржавати овог Устава, који има предност над оним одредбама закона Босне и Херцеговине, као и устава и закона ентитета које нису у складу с њим, те с одлукама институција Босне и Херцеговине“.

Господине предсједниче Владе,

Неопходно је сагледати све аспекте наведених проблема који ограничавају Републику Српску у примјени њених уставних права и обавеза. Очекујем да Влада Републике Српске заузме ставове о заштити права   и интереса Републике Српске и припреми документа који ће послужити за расправу на Народној скупштини Републике Српске. Сматрам да је неопходно задужити све државне органе управе да доследно примјењују акта Народне скупштине и Владе.

                                                                                                            ПРЕДСЈЕДНИК

                                                                                                              Милорад Додик