Говор предсједнице Републике Српске на обиљежавању Дана сјећања на жртве усташког злочина – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњoj Градини

Говор предсједнице Републике Српске Жељке Цвијановић на обиљежавању Дана сјећања на жртве усташког злочина – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини:

Поштовани преживјели логораши и породице страдалих,

Поштовани српски члану Предсједништва БиХ,

Уважени предсједниче Републике Србије,

Предсједниче Владе Републике Српске,

Предсједавајући Савјета министара,

Предсједниче Народне скупштине Републике Србије,

Уважени народни посланици, министри, градоначелници и начелници, представници институција Републике Српске и Србије,

Представници удружења проистеклих из Одбрамбено – отаџбинског рата,

Цијењени владико, уважено свештенство,

Поштовани амбасадори,

Драги грађани Републике Српске и Србије,

Доња Градина је мјесто на којем је најтеже говорити. Ништа у ближој и даљој историји српског, а ни људског рода није упоредиво са оним што се у мрачном периоду НДХ дешавало на овом простору.

Ово је мјесто бола и тишине, на којем су се умјесто ријечи чули крици недужних жртава, безнадежна вриска жена, плач и јецаји невине дјеце. Нико није могао да рачуна на самилост, нити на саосјећање.

Убијање није било индустријско, као у нацистичким логорима смрти, већ садистичко и дивљачко. Свака жртва била је суочена са личном, патолошком мржњом свог крвника.

Према њима се није поступало као према људским бићима, већ објектима за иживљавање из најмрачнијих побуда.

Чињеница да су једино у НДХ постојали логори за дјецу довољно говори о изопачености тог система, и свирепости идеологије која је иза њега стајала.

Методологија усташких егзекуција јединствен је примјер у историји да су  ученици, по злу и изопачености,  превазишли своје менторе и учитеље.

Због тога у овом случају није могуће пронаћи одговарајуће ријечи, јер ни морална, ни правна терминологија не могу описати монструозност џелата, нити бол и патњу њихових жртава.

А оне за нас никада не смију постати број, нити хладна статистика. Сви јасеновачки мученици били су нечија дјеца, браћа и сестре, очеви и мајке, људска бића са својим именима и презименима, кућама, породицама, свакодневним  радостима и бригама.

И као што је сваки људски живот светиња, тако је и свака смрт била довољно трагична сама по себи, а масовност свирепог убијања ужасавајућа.

Нису убијали бројеве, већ људска бића, чија је вјерска и национална припадност за злочинце била неопростива кривица.

О овоземаљском паклу оличеном у јасеновачким логорима смрти највише смо сазнали захваљујући храбрости оних који су прије 77 година кренули у пробој. Тек сваки десети, од око 1.100 учесника пробоја, успио је да угледа свјетлост дана са друге стране логорске жице.

Посљедњи логораши са собом су носили и свједочанства о беспризорним ужасима кроз које су прошли они и њихови небројени сапатници. Својим сународницима и будућим генерацијама у наслијеђе  су оставили истину о Јасеновцу.

И зато не постоји изговор којима би се оправдао заборав, као што не постоји ни светија дужност од памћења. Будућност којој тежимо не смије да почива на незнању, нити на прескакању важних или трагичних историјских лекција.

Јасеновац је једна од њих, али и много више од тога. На овим просторима, у Поткозарју, у нашим градовима и селима дуж ријеке Саве, готово је немогуће пронаћи породицу која није изгубила ближег сродника у Јасеновцу.

Ово мјесто, као и геноцид у Другом свјетском рату дубоко су урезани у личну и колективну свијест нашег народа.

И управо на тој свијести створена је и одбрањена Република Српска. Она није формирана из ината, пркоса или хира, већ из нужне самоодбране српског народа који није дозволио да му се понове геноцид у Јасеновцу, Пребиловцима, Старом Броду на Дрини, Дракулићу, Гаравицама и бројним другим стратиштима.

Република Српска и њене институције и данас су једини гарант опстанка нашег народа на овим просторима. И то није никаква флоскула, нити политичка фраза, већ историјски утемељена и скупо плаћена лекција.

Због тога су очување Републике Српске, њених институција, имовине и уставних надлежности витални интереси од којих ни по коју цијену не можемо и нећемо одустати.

Не постоје притисци, уцјене, пријетње, нити санкције које нас могу натјерати да се одрекнемо онога што нам по Дејтонском споразуму припада.

Ни од кога унутар и ван БиХ не очекујемо, нити тражимо да се одрекне своје слободе и загарантованих права. Ништа друго не желимо ни за Републику Српску.

Желимо да живимо у миру са свима, без обзира на вјеру и нацију, да проблеме рјешавамо дијалогом и разговором, а не свађама и конфликтима. Сувише добро знамо колика је њихова цијена да бисмо имали право да доводимо у питање мир и стабилност.

Захвална сам предсједнику Вучићу што је и данас са нама и што је, заједно са предсједником Додиком, установио праксу заједничког обиљежавања значајних историјских датума.

Окупљамо се и окупљаћемо се да би нам садашњост и будућност биле свјетлије и мање бремените од прошлости.

Због тога смо и данас овдје, на овом светом мјесту. Да се у миру помолимо за наше невино пострадале мученике. Да их никада не заборавимо. Да се Јасеновац никада и никоме не понови.

Нека је вјечан помен свим жртвама.

Нека је вјечна наша љубав за Републику Српску.

•