Друштвени потенцијали

Примарно мјесто у друштвеном потенцијалу припада становништву и постојећем економском потенцијалу.

Квалитативне и квантитативне особине становништва у постиндустријском добу постају најбитнији фактор развоја неког геопростора, а тиме и простора Републике Српске. Поред већ истакнутих одлика становништва Републике Српске (мали број, ријетка и неравномјерна густина насељености), треба додати и недовољан демографски раст. Наиме, најновији показатељи говоре да је стопа природног прираштаја нашег становништва веома ниска. Негативан тренд природног кретања становништва води у правцу старења популације што директно утиче на одређене функције економског развоја и просперитета, а на крају и до биолошког опстанка становништва.

Битна одлика становништва Републике Српске јесте врло изражено миграционо кретање, које је проузроковано ратним сукобом (1992-1995). На територији Републике Српске од укупног броја становника око 250.000 чини избјегло српско становништво. Процес имиграционо-емиграционог кретања, како на унутрашњем тако и на вањском плану није још завршен.

Образовна као и квалификациона структура нашег становништва је по многим показатељима на задовољавајућем нивоу. Међутим, имајући у виду потребе за новим боље обученим кадровима и нарочито одлив високостручних кадрова, држава настоји квалитетно побољшати статус ових кадрова с циљем њиховог задржавања а школском систему посветити посебну пажњу. Поред тога, одговарајућим мјерама демографске политике настоји се интервенисати на измјени стања у природном прираштају, просторном размјештају становништва, миграционим кретањима, али и убрзати научно-технолошки напредак. Имајући у виду националне циљеве и привредни развој, успјешно провођење наведених мјера имаће кључну улогу у опстанку и будућем укупном развоју Републике Српске.

Економски потенцијал чини полазну основу даљег развоја, а обухвата поред осталог, привредно-административне центре, привредне капацитете и инфраструктурни систем. Република Српска има већи број мањих градских насеља, међу којима су неки истовремено носиоци привредног развоја појединих подручја.

Привредна структура и изграђени капацитети на простору Републике Српске представљају солидну основу за даљњни успјешан развој. У привредном систему најзначајније мјесто свакако, припада индустрији која представља главни сегмент у стратегији дугорочног друштвено-економског развоја. Окосницу просторне структуре индустрије чине двије осовине, које су резултат природних ресурса, једним дијелом, и свеукупних друштвених фактора, већим дијелом:

– сјеверна (перипанонска), која се пружа правцем запад-исток повезујући најважније индустријске центре (Нови Град, Приједор, Бања Лука, Добој, Брчко, Бијељина), и
– источна (подрињско-херцеговачка), која се пружа правцем сјевер-југ, повезујући Бијељину, Зворник, Источно Сарајево, Фоча и Требиње.

Ове осовине индустријског развоја представљају истовремено, окосницу привредне и социјалне интеграције геопростора Републике Српске и њено укључивање у савремене токове ширег окружења. Систем осовина развоја се углавном поклапа са размјештајем најважнијих локационо-развојних потенцијала за смјештај индустрије, односно са размјештајем производних капацитета, производних снага, привредног, демографског и кадровског потенцијала, урбаних центара, инфраструктуре и изграђених социјалних установа.
Primarno mjesto u društvenom potencijalu pripada stanovništvu i postojećem ekonomskom potencijalu.

Kvalitativne i kvantitativne osobine stanovništva u postindustrijskom dobu postaju najbitniji faktor razvoja nekog geoprostora, a time i prostora Republike Srpske. Pored već istaknutih odlika stanovništva Republike Srpske (mali broj, rijetka i neravnomjerna gustina naseljenosti), treba dodati i nedovoljan demografski rast. Naime, najnoviji pokazatelji govore da je stopa prirodnog priraštaja našeg stanovništva veoma niska. Negativan trend prirodnog kretanja stanovništva vodi u pravcu starenja populacije što direktno utiče na određene funkcije ekonomskog razvoja i prosperiteta, a na kraju i do biološkog opstanka stanovništva.

Bitna odlika stanovništva Republike Srpske jeste vrlo izraženo migraciono kretanje, koje je prouzrokovano ratnim sukobom (1992-1995). Na teritoriji Republike Srpske od ukupnog broja stanovnika oko 250.000 čini izbjeglo srpsko stanovništvo. Proces imigraciono-emigracionog kretanja, kako na unutrašnjem tako i na vanjskom planu nije još završen.

Obrazovna kao i kvalifikaciona struktura našeg stanovništva je po mnogim pokazateljima na zadovoljavajućem nivou. Međutim, imajući u vidu potrebe za novim bolje obučenim kadrovima i naročito odliv visokostručnih kadrova, država nastoji kvalitetno poboljšati status ovih kadrova s ciljem njihovog zadržavanja a školskom sistemu posvetiti posebnu pažnju. Pored toga, odgovarajućim mjerama demografske politike nastoji se intervenisati na izmjeni stanja u prirodnom priraštaju, prostornom razmještaju stanovništva, migracionim kretanjima, ali i ubrzati naučno-tehnološki napredak. Imajući u vidu nacionalne ciljeve i privredni razvoj, uspješno provođenje navedenih mjera imaće ključnu ulogu u opstanku i budućem ukupnom razvoju Republike Srpske.

Ekonomski potencijal čini polaznu osnovu daljeg razvoja, a obuhvata pored ostalog, privredno-administrativne centre, privredne kapacitete i infrastrukturni sistem. Republika Srpska ima veći broj manjih gradskih naselja, među kojima su neki istovremeno nosioci privrednog razvoja pojedinih područja.
Privredna struktura i izgrađeni kapaciteti na prostoru Republike Srpske predstavljaju solidnu osnovu za daljnjni uspješan razvoj. U privrednom sistemu najznačajnije mjesto svakako, pripada industriji koja predstavlja glavni segment u strategiji dugoročnog društveno-ekonomskog razvoja. Okosnicu prostorne strukture industrije čine dvije osovine, koje su rezultat prirodnih resursa, jednim dijelom, i sveukupnih društvenih faktora, većim dijelom:

– sjeverna (peripanonska), koja se pruža pravcem zapad-istok povezujući najvažnije industrijske centre (Novi Grad, Prijedor, Banja Luka, Doboj, Brčko, Bijeljina), i
– istočna (podrinjsko-hercegovačka), koja se pruža pravcem sjever-jug, povezujući Bijeljinu, Zvornik, Istočno Sarajevo, Foča i Trebinje.

Ove osovine industrijskog razvoja predstavljaju istovremeno, okosnicu privredne i socijalne integracije geoprostora Republike Srpske i njeno uključivanje u savremene tokove šireg okruženja. Sistem osovina razvoja se uglavnom poklapa sa razmještajem najvažnijih lokaciono-razvojnih potencijala za smještaj industrije, odnosno sa razmještajem proizvodnih kapaciteta, proizvodnih snaga, privrednog, demografskog i kadrovskog potencijala, urbanih centara, infrastrukture i izgrađenih socijalnih ustanova.Примарно мјесто у друштвеном потенцијалу припада становништву и постојећем економском потенцијалу.

Квалитативне и квантитативне особине становништва у постиндустријском добу постају најбитнији фактор развоја неког геопростора, а тиме и простора Републике Српске. Поред већ истакнутих одлика становништва Републике Српске (мали број, ријетка и неравномјерна густина насељености), треба додати и недовољан демографски раст. Наиме, најновији показатељи говоре да је стопа природног прираштаја нашег становништва веома ниска. Негативан тренд природног кретања становништва води у правцу старења популације што директно утиче на одређене функције економског развоја и просперитета, а на крају и до биолошког опстанка становништва.

Битна одлика становништва Републике Српске јесте врло изражено миграционо кретање, које је проузроковано ратним сукобом (1992-1995). На територији Републике Српске од укупног броја становника око 250.000 чини избјегло српско становништво. Процес имиграционо-емиграционог кретања, како на унутрашњем тако и на вањском плану није још завршен.

Образовна као и квалификациона структура нашег становништва је по многим показатељима на задовољавајућем нивоу. Међутим, имајући у виду потребе за новим боље обученим кадровима и нарочито одлив високостручних кадрова, држава настоји квалитетно побољшати статус ових кадрова с циљем њиховог задржавања а школском систему посветити посебну пажњу. Поред тога, одговарајућим мјерама демографске политике настоји се интервенисати на измјени стања у природном прираштају, просторном размјештају становништва, миграционим кретањима, али и убрзати научно-технолошки напредак. Имајући у виду националне циљеве и привредни развој, успјешно провођење наведених мјера имаће кључну улогу у опстанку и будућем укупном развоју Републике Српске.

Економски потенцијал чини полазну основу даљег развоја, а обухвата поред осталог, привредно-административне центре, привредне капацитете и инфраструктурни систем. Република Српска има већи број мањих градских насеља, међу којима су неки истовремено носиоци привредног развоја појединих подручја.

Привредна структура и изграђени капацитети на простору Републике Српске представљају солидну основу за даљњни успјешан развој. У привредном систему најзначајније мјесто свакако, припада индустрији која представља главни сегмент у стратегији дугорочног друштвено-економског развоја. Окосницу просторне структуре индустрије чине двије осовине, које су резултат природних ресурса, једним дијелом, и свеукупних друштвених фактора, већим дијелом:

– сјеверна (перипанонска), која се пружа правцем запад-исток повезујући најважније индустријске центре (Нови Град, Приједор, Бања Лука, Добој, Брчко, Бијељина), и
– источна (подрињско-херцеговачка), која се пружа правцем сјевер-југ, повезујући Бијељину, Зворник, Источно Сарајево, Фоча и Требиње.

Ове осовине индустријског развоја представљају истовремено, окосницу привредне и социјалне интеграције геопростора Републике Српске и њено укључивање у савремене токове ширег окружења. Систем осовина развоја се углавном поклапа са размјештајем најважнијих локационо-развојних потенцијала за смјештај индустрије, односно са размјештајем производних капацитета, производних снага, привредног, демографског и кадровског потенцијала, урбаних центара, инфраструктуре и изграђених социјалних установа.