Налазите се: Почетна » Република Српска » Становништво

Становништво

У Републици Српској како је већ истакнуто, живи 1.391.593 становника (1996), те је просјечна густина насељености 56 становника на км2, што је сврстава у ред ријетко насељених европских земаља. Уз то је, регионални размјештај становништва веома неравномјеран (нпр. Херцеговина 20, а Посавина и Семберија 150 становника на км2), што представља додатни проблем за економски и укупни развој Републике Српске.

stanovnistvo_RS

Још у прошлом вијеку већинско становништво у бившој СР БиХ је било православно (Срби), што показује и попис из 1865. године када је забиљежено 46,3% православних, 30,4% муслимана и 22,7% католика. Сличан однос у оквиру етничке структуре биљежи и последњи аустроугарски попис 1910. године (43,4% православних, 32,3% муслимана и 23,3% католика). Већинско православно становништво забиљежено је и пописима у периоду између два свјетска рата (1921. и 1931), те и у знатном дијелу послијератног периода (пописи из 1948, 1951. и 1961). Попис из 1971. године први пут је показао да је измијењена етничка структура становништва бивше СР БиХ и да су муслимани у њој постали релативна већина (39,6% муслимана, 37,2% Срби и 20,6% Хрвати).

У Републици Српској већину становништва чине Срби, а конститутивни народи су и Бошњаци и Хрвати. Од националних мањина најбројнији су Јевреји, Чеси, Украјинци, Словаци и други. Службени језици Републике Српске су: језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница. Већина становништва Републике Српске је православне вјероисповјести, а поред Српске православне цркве постоје и друге вјерске заједнице: католичка, исламска, јеврејска и друге.

Концентрација становништва и насеља у Републици Српској усмјерена је ка нижим перипанонским просторима и уз ријечне долине, док су брдско-планинска и красна подручја веома ријетко насељена. Томе треба додати да је и старосна структура становништва ријетко насељених подручја неповољна, нарочито рубних простора гдје се углавном задржала категорија старог становништва. Планински и красни простори Српске (посебно Херцеговина, Крајина) представљају емиграционе зоне из којих се становништво стално исељавало, а посебно након Другог свјетског рата и то у правцу Војводине. Тај процес исељавања настављен је и касније, али у правцу развијених урбаних центара, па и према мањим градовима. Све је то утицало на садашње велике разлике у погледу просторног размјештаја становништва Републике Српске.

stanovnistvo_RS_2

Природни (ријечне долине, близина рудних богатства и сл.) и саобраћајно-географски услови чине основне факторе развоја и концентрације становништва, насеља и привредних дјелатности. У долинама већих ријечних токова развила су се бројна насеља, па и највећи градски центри у Републици Српској. Неки од њих су макрорегионални, регионални или субрегионални центри својих функционалних подручја. Бања Лука, као једини макрорегионални и водећи привредни и културни центар Републике Српске, развио се на обалама ријеке Врбас, а у долини Саве субрегионални центар Бијељина, односно на Требишњици регионални центар Требиње. У долини Сане и у близини рудних лежишта развио се важан субрегионални центар Приједор, слично као и у долини Дрине регионални центар Зворник. На ушћу Спрече у Босну, развио се регионални центар Добој, на ушћу Сане у Уну Нови Град, те на ушћу Ћехотине у Дрину регионални центар Фоча. У долинама ових, као и других мањих ријека смјештена су такође бројна градска насеља различитог централитета.

Процес индустријализације и модернизације саобраћајне мреже након Другог светског рата нису значајније утицали на просторни размјештај градских насеља, али су подстакли процес урбанизације. Наиме, развијени градски центри су се ширили и на околна рурална насеља и истовремено њихов број функција се повећавао. Поред тога, нека рурална насеља попримила су бројне урбане функције (изграђени индустријски погони, отворене трговине, амбуланте, школе, спортски терени и сл.) и имају тенденцију прерастања у градска насеља.