Говор предсједнице Републике Српске Жељке Цвијановић  на свечаној академији поводом 25 година рада Уставног суда Републике Српске:

Поштовани предсједниче и судије Уставног суда Републике Српске,

Предсједниче Народне скупштине Републике Српске,

Предсједниче Владе Републике Српске, цијењени посланици, министри, предсједниче Академије наука и умјетности Републике Српске,

Представници правосудних и других институција, уважени гости, даме и господо,

Окупили смо се данас лијепим поводом – да обиљежимо 25 година од оснивања Уставног суда Републике Српске, али и да, на одређен начин, укажемо на значај постојања јаких институција, као гаранције развоја  Републике Српске.

Сви знамо да је без постојања Уставног суда незамисливо успостављање, али и развој  демократског друштва утемељеног на праву, у којем су принципи уставности и законитости доминантни вриједносни, али и функционални постулати.

 Република Српска представља релативно младу политичко – правну заједницу која је још увијек обухваћена различитим аспектима демократског, институционалног, правног, па и политичког сазријевања које се, нажалост, често одвија у неповољном ближем и ширем окружењу.

Самим тим, улога Уставног суда Републике Српске у заштити, али и даљој изградњи и јачању свих вриједносних елемената без којих је савремена, демократска политичка заједница тешко остварива, додатно добија на значају, а обиљежавање 25 година од његовог оснивања представља прилику да још једном укажемо на немјерљив допринос Уставног суда у изградњи Републике Српске и њеном очувању.

Једна од кључних функција правосудних органа са уставноправном функцијом, као што је поменуто, јесте обезбјеђење заштите принципа уставности и законитости. У конкретном случају, штитећи ове базичне принципе, Уставни суд непосредно штити правни поредак Републике Српске и његово хијерархијско устројство, јер без поштивања хијерархије правних норми, базиране на њиховој правној снази, није могуће говорити ни о правној сигурности, нити о ефикасном правном поретку.

Република Српска спада у групу држава захваћених интензивним реформским, транзиционим, али и интеграционим процесима, а овакво дјеловање Уставног суда омогућава да се ти захтјевни процеси реализују што безболније и да се у највећој могућој мјери избјегну евентуалне девијације у самом ткиву нашег правног система.

Правна сигурност представља вриједност којој сви тежимо, јер без ње нема ни адекватне заштите наших грађана и њихових уставом и законима гарантованих права, нити је могуће креирати амбијент за нормално функционисање привредног система или друштва у цјелини.

Посебна улога Уставног суда огледа се у заштити принципа хоризонталне и вертикалне подјеле власти у Републици Српској, а подјела власти на законодавну, извршну и судску, што је, иначе,  тековина цивилизованог свијета, гарантована је Уставом Републике Српске.

Истовремено, стриктност подјеле на законодавну, извршну и судску власт не подразумијева изолованост или апсолутно одсуство комуникације Уставног суда са другим релевантним институцијама Републике Српске.

Управо обрнуто, повезаност, комуникација и сарадња по бројним питањима не само да је видљива и предвиђена Уставом Републике Српске, већ је и апсолутно неопходна управо у контексту заштите и унапређења принципа уставности и законитости.

На нама, као представницима институција Републике Српске, јесте да ту комуникацију учинимо што дјелотворнијом и тиме заједнички допринесемо квалитетнијем функционисању и развоју нашег правног система.

Република Српска и њене институције егзистирају и дјелују у сложеној, изазовној средини, у којој смо неријетко свједоци тешког кршења правних норми и базичних правних постулата, како од стране појединих институција на нивоу БиХ, тако и од стране, условно речено, међународног фактора, или оних који су задужени управо да воде рачуна о стриктном поштивању Дејтонског мировног споразума и његових анекса, укључујући и Анекс IV, у којем је садржан уставни акт данашње БиХ.

Другим ријечима, Република Српска, њене институције, њена аутономност, правни поредак, али и њени грађани, како у прошлости, тако и данас, неријетко су предмет различитих напада и притисака чији су креатори политички актери са адресом у Сарајеву, потпомогнути појединим представницима међународне заједнице.

Оно што забрињава, међутим, јесте да се као инструменти реализације ових политичких процеса све више настоје користити правосудне институције.

Довољно је осврнути се на правосудни третман ратних злочина, а онда не можете да се не запитате да ли се пресудама верификују унапријед креиране политичке пројекције, као покушаји писања историје на бази селективне правде.

Ако се осврнемо на чињеницу да су у Уставном суду БиХ неоправдано дуго задржане стране судије, не можемо да се не запитамо да ли је у питању доказ тешке девијације једног система или крупног дефицита једне државе, по многима и инструментарија за прегласавање, с намјером да се више креира, а мање штити итд.

Ако, уз све то, узмемо у обзир да су Устав БиХ и практична реалност у озбиљном раскораку, јер Устав БиХ каже једно, а у пракси постоји нешто сасвим друго, не можете да се не запитате да ли је то нормално. Или, да ли је нормално да неки неизабрани странац може, мимо воље демократски изабраних домаћих представника да намеће одлуке којима се мијењају или доносе закони, као што су то чинили високи представници, притом забрањујући сваком суду па и уставном, да доводе у питање правну основаност наметнутих одлука.

Наметање амандмана на уставе ентитета које је учинио високи представник, представља примјер невјероватног интервенционизма и насиља од некога ко своју улогу црпи од својеврсне пуномоћи коју је добио од ентитета као потписника Анекса 10 Дејтонског споразума. 

У предстојећем периоду сви органи власти, свако из своје надлежности, требало би да размотре, могло би се рећи, неуставно стање у БиХ, као посљедицу интервенционизма високог представника подржаног одлукама Уставног суда БиХ донесених прегласавањем и тијесном већином.

Заштита уставности и законитости је обавеза Републике Српске и њеног Уставног суда, што подразумијева и заштиту уставног поретка у БиХ установљеног Дејтонским споразумом. Не може то бити само ствар Уставног суда БиХ, који је у својеврсном заробљеништву већине коју код кључних одлука чине судије Бошњаци и судије странци. 

Било би добро да о овом, али и бројним другим примјерима и девијацијама ове врсте више говори правна струка, а мање политика.  

Све ово, али и различити насртаји на Републику Српску и њен правни поредак, додатно нас учвршћују у опредјељењу да морамо у континуитету јачати наше институције, укључујући и Уставни суд Републике Српске, јер само на тај начин можемо адекватно одговорити на изазове.

Као предсједник, залажем се за Републику Српску у којој ће сви бити једнаки пред законом, у којој ће свачија права, индивидуална и колективна, бити максимално заштићена.

Република Српска јесте и мора бити дом свих народа који у њој живе и сви се у њој морају осјећати комотно и сигурно.

Ми, који вршимо јавне функције и учествујемо у политичким процесима, морамо о томе водити рачуна приликом доношења одлука или креирања одређених политика.

У правном и правосудном контексту, као крајња инстанца заштите права конститутивних народа појављује се Уставни суд Републике Српске, односно његово Вијеће за заштиту виталног интереса.

Њихова одговорност је у овом контексту веома изражена, јер је, с једне стране, неопходно обезбиједити заштиту права свих конститутивних народа, али истовремено, и препознати одређене покушаје злоупотребе института заштите виталног интереса, чему смо у више наврата свједочили у прошлости.

Улога свих релевантних институција Републике Српске јесте да, у оквиру својих овлаштења и капацитета, пруже максималну подршку функционисању Уставног суда, почевши од адекватних инфраструктурних и других услова за његов рад, до пуног уважавања његовог правосудног ауторитета и аката који из тог ауторитета произилазе.

Као предсједник Републике, као актер у политичким процесима, али и као грађанин Републике Српске, пружам подршку дјеловању Уставног суда као, условно речено, контролора да се сви друштвени чиниоци понашају искључиво у складу са дефинисаним нормама, јер развијеног демократског друштва нема без владавине права и правне државе.

Основа правног идентитета Републике Српске јесте њен уставни акт од 28. фебруара 1992. године, али и Дејтонски мировни споразум са својим анексима, укључујући и Анекс IV у којем је садржан Устав данашње БиХ.

Међутим, под утицајем различитих процеса, а некада и притисака, Устав Републике Српске временом је претрпио одређене измјене. Они који нападају Републику Српску, на све могуће начине настоје напасти Устав као кључни елемент нашег правног идентитета,  његов датум рођења и чињеницу да је Република Српска своју државност унијела у данашњу БиХ.

Потенцирајући одредбу Устава Републике Српске која је пренесена из Устава БиХ, да „Републици Српској припадају све државне функције и надлежности осим оних које су Уставом БиХ изричито пренесене на њене институције“, Уставни суд Републике Српске кроз своју Комисију за праћење и проучавање појава од интереса за остваривање уставности и законитости, могао би се бавити и остваривањем надлежности Републике Српске и БиХ у складу са уставном дејтонском структуром, онако како је потписана, а не и накнадно „конструктивно тумачена“.

Од Уставног суда Републике Српске и врхунских правних ауторитета који дјелују у оквиру њега, очекујемо већи друштвени ангажман управо на очувању и заштити уставноправног идентитета Републике Српске, потврђеног Дејтонским споразумом и његовим анексима.

На крају, предсједнику, судијама, свим запосленим у овој институцији, али и цијелој Републици Српској, желим да честитам јубилеј 25 година од оснивања Уставног суда Републике Српске.

Уставни суд је растао и развијао се са својом Републиком и тако треба да буде и у будућности, јер једно без другог не може. Само јак, ауторитативан и ефикасан Уставни суд значи и јаку Републику Српску, као заједницу утемељену на праву.

Хвала!

Pin It on Pinterest