Говор предсједнице Републике Српске на посебној сједници Народне скупштине Републике Српске
17/02/2020

Говор предсједнице Републике Српске Жељке Цвијановић на посебној сједници Народне скупштине Републике Српске :

Поштовани предсједниче Народне Скупштине Републике Српске,

Предсједавајућа Вијећа народа Републике Српске,

Предсједниче Владе Републике Српске,

Уважени српски члану Предсједништва БиХ,

Уважени посланици,

Поштовани министри,

Уважени гости,

Поштовани грађани Републике Српске,

За Босну и Херцеговину можемо рећи да је оваква или онаква, али оно што је сигурно тачно јесте то да је она у перманентној кризи. И ове околности, у којима је сазвана ова посебна сједница Народне скупштине Републике Српске, су околности политичке кризе. Таман кад нам се учинило да има краја политичкој блокади намјерно изазваној од стране СДА, која је 14 мјесеци након избора спречавала формирање власти на нивоу БиХ у складу са изборном вољом грађана Републике Српске, али и грађана Федерације БиХ, дошла је нова криза изазвана одлуком Уставног суда БиХ која се односи на пољопривредно земљиште у Републици Српској.  

Кад сам о том одуговлачењу формирања власти на нивоу БиХ  разговарала са страним представницима, већина њих је „навијала“ за успостављање власти јер би то значило какво-такво кретање на европском путу, или барем неки, иако мршав, кредибилитет државе, али, било је и оних који су говорили да су важнија нека друга питања од формирања власти, а чак и то да је политички легитимно не формирати власт.

У реду, прихватам да демократија располаже различитим алатима и сами бирамо које ћемо користити. Сад, кад су српски представници одлучили да на нивоу БиХ не учествују у одлучивању или да спријече пропусност одлука онда кад из процедуралних разлога морају одлучивати, јер би то умјесто њих учинио неко други, очекујем од истих тих страних представника да кажу да је и то политички легитимно и да је и то један од демократских алата, пошто и јесте тако. И очекујем да ни сад не износе критику, јер нису критиковали ни друге.  

О томе зашто је БиХ оваква – заробљена, неинвентивна, некреативна, неспособна да гледа лијево – десно, напријед – назад тражећи прилику да уради нешто добро за грађане два ентитета, зашто је неспособна да, осим хистерично, комуницира са сусједима, зашто има потребу да глуми неку важну државу, а није у стању да ријеши било шта у корист грађана, дало би се штошта рећи.   

Најкраће речено, она никад није ни добила праву шансу да живи живот нормалне државе, а разлога за то је много. Усуђујем се рећи да је могла постати колико-толико успјешно друштво, али није. Данашња реалност је таква да су Срби исфрустрирани сталним настојањем да се укине њихов идентитет и да се у континуитету насилно умањује уставни капацитет Републике Српске. Хрвати су исфрустрирани чињеницом да не могу обезбиједити своје представљање у складу са уставним принципом заштите колективних права јер су у неколико наврата Бошњаци изабрали хрватског члана Предсједништва БиХ. Бошњаци су незадовољни јер БиХ није цијела – њихова. Можда им је обећана, али је нису добили. Истина је да су им многи помагали да је накнадно добију јер се одлукама високих представника раније, а касније одлукама Уставног суда БиХ настојало од БиХ направити државу која би по форми била грађанско друштво, а по својој суштини била би заправо по мјери Бошњака.

 Недавно усвојена Декларација СДА управо о томе говори. Реакције страног фактора биле су запањујуће благе, а требало им је чак неколико дана да сроче било какву реакцију одмјеравајући ријечи да не би случајно биле једнако оштре као оне које по правилу упућују на рачун политичких партија или институција  Републике Српске. Ова декларација СДА врви од антидејтонских рјешења, а објашењење странаца је било да је то најобичнији политички памфлет. У реду, али не могу да их не упитам зашто им онда декларације партија из Републике Српске нису обични политички памфлет, већ на основу тих памфлета санкционишу политичаре?  

Дакле, БиХ је једно дубоко унесрећено друштво јер није добило прилику да се развије као истинска мултиетничка заједница спремна да трауме прошлости претвори у шансе будућности. Било би коректно и исправно да утврдимо  одговорности и коначно кажемо колико је ко – странци, Бошњаци, Срби и Хрвати – допринио нереду у којем живи БиХ…

Данашња посебна сједница Народне скупштине Републике Српске сазвана је с намјером да ми као Република Српска кажемо како гледамо на све то, а у свјетлу најновије одлуке Уставног суда БиХ и чињенице да се у посљедње двије и по деценије континуирано настоји урушити Република Српска, њен идентитет, институционални капацитет, као и припадајући ниво надлежности, који је загарантован Дејтонским споразумом и свим његовим анексима, а посебно Анексом четири који представља Устав БиХ.

Треба се подсјетити да је у новембру 2019. године, Народна скупштина разматрала „Информацију о неуставној трансформацији дејтонске структуре БиХ и утицају на положај и права Републике Српске у БиХ“. На основу скупштинских закључака Влада Републике Српске израдила је Акциони план за заштиту уставних надлежности Републике Српске, уз анализу начина преноса надлежности са Републике Српске на ниво БиХ, утврдила мјере за спречавање даљег преноса надлежности, као и мјере за враћање оних ингеренција које су, од Дејтона до данас, на различите начине пренесене на ниво БиХ. Дакле, у фокусу расправе тог скупштинског засједања била су нелегална урушавања Дејтонског споразума и Устава БиХ, те положај Републике Српске и српског народа у оквиру антидејтонски трансформисане БиХ. Јасно је да ове антидејтонске операције нису БиХ учиниле успјешнијом државом, већ напротив довеле су је у сасвим супротно стање.

Посљедњу одлука Уставног суда, којом се оспорава члан 53 Закона о пољопривредном земљишту Републике Српске видимо као саставни дио процеса дерогирања постојећег уставноправног поретка, те урушавања дејтонских темеља на којима почива БиХ. Штета коју овакви потези наносе Републици Српској, а самим тим и функционисању БиХ, огромна је, и због тога сматрамо да је потребно под хитно зауставити процес антиуставног дјеловања појединих институција на нивоу БиХ и вратити се Уставу и уставним рјешењима.

Ова одлука још није објављена, али је већ довољно алармантно што, према саопштењу суда, одређује да се „у регулисању питања државне имовине ради о искључивој надлежности БиХ“. То значи да су судије Уставног суда БиХ занемариле чињеницу да су у члану 3. Устава БиХ, којег су дужни да штите, експлицитно набројане надлежности заједничких институција на нивоу БиХ, а да се ниједна од њих ни приближно не односи на државну имовину. У истом члану  Устава јасно је наведено и то да „ентитетима припадају све функције и овлашћења, која овим Уставом нису изричито дата институцијама БиХ“. Насупрот овим, очито, намјерним превидима Уставног суда, стоји јасна уставноправна чињеница да је Дејтонским мировним споразумом успостављен територијални принцип који је имовину приписао оном субјекту на чијој се територији налази – дакле ентитетима.

Такође, подсјетићу да је Амандманом 32 на Устав Републике Српске из 1998. године, којим је мијењан члан 68. Устава Српске, регулисано да Република Српска, између осталог, уређује имовинске и облигационе односе, те врши заштиту свих облика имовине. Будући да је управо Уставни суд БиХ раније утврдио да је ова одредба Устава Републике Српске у складу са Уставом БиХ, а да је исто то потврдила и Венецијанска комисија у свом Мишљењу, намеће се закључак да Уставни суд БиХ посљедњом одлуком није прекршио само Устав и правни поредак у БиХ, већ и своју претходну одлуку.

У циљу бољег разумијевања имовинско-правне проблематике у БиХ, потребно је поменути неколико ствари. Најприје то да је 2001. године у Бечу закључен међународни Споразум о питању сукцесије о расподијели имовине бивше СФРЈ који је потом и ратификован у свим земљама потписницама, као и да су до марта 2005. године, овом имовином у БиХ несметано управљали и располагали надлежни органи Републике Српске и Федерације БиХ – и то у Републици Српској на основу већ поменутог члана 68 Устава Републике Српске, којим је прописано да Српска уређује и обезбјеђује својинско – правне односе и врши заштиту свих облика својине.

У марту 2005. године, Високи представник је наметнуо три закона о привременој забрани располагања државном имовином –  БиХ, Федерације БиХ и Републике Српске, дефинишући кад је у питању Република Српска да је то:

непокретна имовина која припада БиХ на основу међународног Споразума о сукцесији, као и непокретна имовина на којој је право располагања имала СР БиХ до 31.12.1991. године, а која се сматра власништвом или посједом било којег нивоа власти или јавне организације у Републици Српској.

Супротно томе, Високи представник тада није донио Закон о привременој забрани располагања државном имовином Брчко Дистрикта, већ је уз супервизију истог, Брчко Дистрикт донио Закон о јавној имовини и сва имовина, осим имовине у приватном власништву, припала је Брчком што указује на различит и крајње недосљедан приступ Високог представника о истом правном питању.

Предвиђено је да ови наметнути закони остану на снази до ступања на снагу закона којим се уређује спровођење критеријума који ће се примјењивати за утврђивање имовине која је у власништву БиХ, ФБиХ и Републике Српске, а на основу којег ће Савјет министара и владе оба ентитета закључити Споразум о расподјели те имовине потребне за све нивое власти.

У том циљу је Савјет министара већ 2004. године формирао „Комисију за државну имовину, утврђивање и расподјелу државне имовине, одређивања права и обавеза БиХ, ентитета и Брчко Дистрикта БиХ у управљању државном имовином“. Али, с обзиром да Комисија у првих пет година није успјела усагласити текст закона, па није ни упућен Савјету министара, Народна скупштина Републике Српске је усвојила Закон о статусу државне имовине, која се налази на територији Републике Српске, а под забраном је располагања, али је високи представник Налогом од 5. јануара 2011. године обуставио примјену овог закона до ступања на снагу одлуке Уставног суда о наведеном закону.

По захтјеву Сулејмана Тихића за оцјену уставности овог закона, Уставни суд је утврдио да „Република Српска нема уставну надлежност да регулише правну материју која је предмет статуса државне имовине која се налази на територији Републике Српске и под забраном је располагања“ (Одлука У-1/11), али том приликом није одлучио ко је власник те имовине. Дакле, Уставни суд није експлицитно рекао да Република Српска није власник имовине, али јој је забранио да њоме управља, што наводи на закључак да Уставни суд има намјеру да имовину Републике Српске прогласи имовином БиХ. У образложењу ове одлуке, Уставни суд, између осталог, наводи да је и Високи представник констатовао да Устав БиХ не садржи изричите одредбе о томе како државна имовина мора да буде подијељена између различитих нивоа власти, што је у свом Мишљењу потврдила и Венецијанска комисија.

С друге стране, Парламентарна скупштина БиХ никада није донијела ни један пропис из области имовинско – правних односа. Сви прописи из те области, по принципу подјеле надлежности утврђене Уставом БиХ, у искључивој су надлежности ентитета, а примјер су Закон о стварним правима, Закон о премјеру и катастру и други прописи из ове области. Имајући то у виду поставља се питање како је суд могао донијети одлуку без материјалног прописа? Такође, ова одлука је сасвим супротна одлуци истог тог суда број У-5/98 (по апелацији Алије Изетбеговића) којом је мериторно одлучено да су Република Српска, односно ентитети, искључиво надлежни по принципу подјеле власти да регулишу имовинско-правне односе у складу са чланом 68, став 6 Устава Републике Српске. Јасно је да је Уставни суд БиХ у два потпуно иста случаја одлучио другачије јер је прво потврдио право власништва земљишта Републици Српској, а онда је то право ограничио. Чим постоји намјера да се једно право ограничи, постоји и намјера да се то право одузме.

У погледу позивања на правни континуитет, треба подсјетити да је Анекс IV Дејтонског споразума, који је Устав БиХ (у члану 1) преименовао ранију Републику БиХ у Босну и Херцеговину што је њено ново званично име без било какве одреднице, те регулисао да ће она наставити своје правно постојање по међународном праву и у оквиру признатих граница, али са сасвим новом унутрашњом структуром у складу са новим одредбама, тј одредбама Дејтонског устава. То јасно упућује да нема унутрашњег правног континуитета јер је БиХ добила сасвим нову унутрашњу структуру.

Та унутрашња структура је регулисана тако да су надлежности БиХ таксативно набројане, док све друге које нису изричито додијељене институцијама БиХ припадају ентитетима. Питање регулисања имовине није додијељено институцијама БиХ, што значи да то право припада искључиво ентитетима, те је и регулисано чланом 68, став 1, тачка 6 Устава Републике Српске.  А, како је високи представник 2005.године донио три закона о забрани располагања имовином, он је грубо прекршио Дејтонски споразум, односно уставно начело да су ентитети власници територија и да на основу уставне надлежности имају право да регулишу имовинско-правне односе и располажу имовином.

Такође, и саме одлуке истог Уставног суда БиХ којима се једном потврђује ово право, а други пут се то исто право ограничава, потврђују кршење устава од стране оног ко би требало да буде његов заштитник, али и доводи грађане и институције у стање правне несигурности. Кредибилитет Уставног суда БиХ је евидентно урушен усљед недосљедности и контрадикторних одлука, те због чињенице да је себи нелегално присвајао улогу уставотворца, умјесто тумача Устава и заштитиника уставности, али и признања једног од бивших страних судија да су прије доношења одлука морали да се консултују са високим представником.  

Да би нам ускратили право да говоримо о овим недопустивим девијацијама, обично нам као аргумент наводе да су Уставни суд БиХ и високи представник дејтонске категорије. Тачно, али то да је Уставни суд БиХ дејтонска категорија не даје му право, баш као ни високом представнику, који је такође дејтонска категорија, да крши Дејтонски споразум и дејтонски устав, а они су то чинили. Грађани онда могу с правом поставити питање зашто би неко други био уопште дужан да поштује одлуке таквог суда?      

Потпуно је јасно да је Уставни суд БиХ, оспоравајући члан 53 Закона о пољопривредном земљишту Републике Српске, додатно усложнио ситуацију у погледу имовине и онако комоликоване односе у БиХ. Одлука према којој би пољопривредно земљиште било изузето из власничке структуре Републике Српске је непроводива.

Чули смо изјаве бошњачких политичких првака и функционера о обавезности спровођења одлука Уставног суда БиХ. Ово је прилично лицемјерно знајући да је у Федерацији БиХ остало на десетине непроведених или тек дјелимично проведених одлука уставног суда на федералном и кантоналном нивоу.

С друге стране, често од истих тих политичара слушамо како Дејтонски споразум није шведски сто одакле свако узима шта хоће. И то је лицемјерно јер су управо они склони послуживању са шведског стола. На примјер, Анекс II Дејтонског споразума регулише питање граничне линије између Републике Српске и Федерације БиХ и оставља могућност корекције границе 50 метара лијево и десно од саме граничне линије накнадним споразумом ентитета. Само 3% граничне линије је обрађено, а знамо колико су грађани који живе на простору међуентитетске линије разграничења имали разних имовинско-правних и административних проблема. Ово питање није никад ријешено јер су то блокирале бошњачке партије из Федерације БиХ иако је Влада Републике Српске предузимала кораке и иницирала извршење ове дејтонске обавезе.

Даме и господо, поштовани народни посланици,

Данашња БиХ настала је међународним уговором као високодецентрализована заједница два равноправна ентитета. Дејтонским споразумом су Република Српска, која је проглашена 9. јануара 1992. године, дакле прије рата, и Федерација БиХ (тада под другим именом), која је настала 18. марта 1994. године, дакле током рата, пренијеле одређени дио права и обавеза на заједничке институције.

Суверенитет, као највише право у одлучивању, остао је у ентитетима који су настали прије заједничке државе, а која је њиховом сагласношћу формирана крајем 1995. године. До тада није постојала никаква БиХ у садашњим оквирима, а она која је постојала није имала ниједан од три основна критеријума државности – ни становништво, ни територију, нити суверену власт у границама на које је претендовала. Колико је тадашња Република БиХ била непостојећа, а Дејтонска БиХ без икаквог унутрашњег правног континуитета, понајбоље илуструје Одлука Уставног суда Републике Босне и Херцеговине број 47/92 од 8.октобра 1992. којом се проглашава „неважећом тзв. Република Српска“: Да постоји унутрашњи правни континуитет Републике БиХ, онда не би „поништена“ Република Српска била преговарач и потписник Женевских и Њујоршких приниципа, нити свих 12 анекса Дејтонског споразума, а била је.

Дакле, данашња БиХ формирана је захваљујући томе што је Дејтонским споразумом успостављена потпуно нова унутрашња структура заједничке државе, начин избора, доношења одлука, те функционисања органа, у складу са Женевским и Њујоршким принципима из септембра 1995. године. Сагласност на оснивање такве нове државе Република Српска дала је само зато што је она – као  Република Српска, међународно верификована Дејтонским споразумом као равноправан ентитет као и због бројних уставних гаранција које подразумијевају једнакост и једнакоправност конститутивних народа на нивоу БиХ.  Да су представници Републике Српске у Дејтону знали да ће одмах након потписивања споразума отпочети процес његове ревизије и неуставног развлашћивања Републике Српске, сасвим је сигурно да споразум никада не би био ни потписан, што значи да заједничка држава не би била ни формирана.

Овај процес развлашћивања Републике Српске годинама се дешавао усљед притисака међународног фактора и нелегалним дјеловањем, односно правним насиљем високих представника, а након бројних критика ових недемократских поступака, прибјегло се другој методи – тако што је улогу високог представника постепено преузео Уставни суд БиХ. Парадоксална је чињеница да се институција чији је основни задатак да тумачи и штити Устав, претворила у носиоца антидејтонских и антиуставних активности у БиХ. Улогу заштитника уставности, Уставни суд је самовољно замијенио улогом уставотворца, пресуђујући политички и доносећи одлуке које немају право утемељење.

О суверености БиХ најбоље говори чињеница да у Уставном суду још увијек сједе троје страних судија који у процесу доношења одлука често имају одлучујућу улогу и чине гласачки блок са бошњачким судијама којим се доносе одлуке супротне постојећем уставу. Дакле, стране судије су у функцији прегласавања, у функцији мијењања дејтонског уставног аранжмана, у функцији ограничавања суверенитета БиХ, у функцији спречавања власништва домаћих органа над домаћим процесима, у функцији продубљивања неповјерења међу народима и неповјерења у БиХ, а тиме и у функцији дисолуције постојеће државе.

То је слика данашње БиХ, која не почива на договору, међусобном уважавању и сарадњи, већ на покушајима да се воља једног народа наметне свима осталима уз помоћ страних држављана. Без правне сигурности и правних, умјесто политичких одлука правосуђа, не може бити успостављен стабилан и уређен систем. Говорити о принципу владавине права, који је једна од најважнијих тековина Европске уније, али и савремене цивилизације уопште, а истовремено дерогирати највиши правни акт земље, напросто није могуће.

У суштини, дјеловање Уставног суда као инструмента политичког Сарајева, нарушило је саме темеље на којима БиХ почива и у комбинацији са ранијим мјерама високих представника довело је Босну и Херцеговину у готово безизлазну ситуацију. Перманентна криза и бављење истим статусним питањима због упорних насртаја на уставне надлежности Републике Српске одузимају нам енергију за провођење важних редовних послова и реформских активности, и неповратно уништавају наду да БиХ може опстати на бази једнакоправности свих народа или међусобном уважавању. Најављене апелације везане за Закон о стварним правима, или оне које се односе на име Републике Српске упућују на нову кризу, или боље рећи кризу без краја. Зато је важно да наше институције имају јасан одговор.   

Као предсједник Републике Српске била сам дужна да сазовем састанак представника институција и свих политичких партија да чујем њихово мишљење с обзиром да је и ова одлука Уставног суда недосљедна и антиуставна.

У нормалној држави, у којој Уставни суд функционише у нормалном саставу и који нормално дјелује у оквиру Устава штитећи уставност, не поставља се питање провођења његових одлука. Али, у држави у којој један политички функционер, попут Бакира Изетбеговића,  признаје да је Уставни суд полуга бошњачке политике и великодушно „нуди“ да се он одрекне овог суда, у замјену за то да се Република Српска одрекне механизма ентитетског гласања је брутално ругање и судовању и Уставу. Брутално је и ћутање међународног фактора у БиХ на такво опасно присвајање Уставног суда као политичког инструмента једног еницитета или једне политичке партије.

Али, ми смо навикли да страни представници, у својој пристрасности,  упорно ћуте на све што ради бошњачка политика и упорно галаме на све што ради Република Српска. Зато је БиХ данас држава у којој столује неповјерење једних према другима, али и неповјерење Срба, а све више и Хрвата према намјерама међународног фактора. Да ли су то ствари које треба мијењати – било да је ријеч о реалној слици или перцепцији? Да, у сваком случају треба, али то подразумијева  искрен дијалог, којег никад није било, а да ли ће га бити не зависи од нас, већ од бошњачких политичара и страних представника.

Овој држави, баш нимало неће помоћи то што се дубоки проблеми индивидуализују и персонализују, умјесто да се лијече узроци. Неће јој помоћи ни то што се намеће став да је реформа само оно што подразумијева пренос надлежности, умјесто да се третира суштина.

Дакле, и ми бисмо вољели да живимо у амбијенту у којем се одлуке судова поштују и у којем би грађани и Републике Српске и Федерације БиХ уживали правну сигурност. За то је потребно да судови раде у оквиру Устава и закона, а не да доносе неуставне одлуке или да буду под утицајем домаће или стране политике.

Девијације су присутне не само у погледу Уставног суда БиХ, већ и у оквиру редовног правосуђа. Држава у којој је могуће да се неки домаћи политичар или страни амбасадор распитује о статусу неког предмета, или чак тражи да се покрене поступак против некога, осуђена је на пропаст. Ангажман стране политике којом се брани такво стање, такође је осуђено на пропаст. Држава у којој се за иста дјела ратног злочина припадницима једног народа судило по блажем закону из СФРЈ који је и био на снази у вријеме почињења дјела, а припадницима другог народа по другом, строжијем и донесеном  годинама након завршетка рата, дакле његовом реторактивном примјеном, показује амбис правосуђа. Кад сам о томе разговарала са међународним представницима након такве вишегодишње накарадне праксе, рекли су ми: „Па, ево прављамо то сад“. Да, а шта је са онима према којима је та штета ретроактивном примјеноим закона учињена, а која није поправљена?

Дакле, такво експериментално и политички мотивисано правосуђе нанијело је немјерљиву штету односима између народа у БиХ, угледу међународног фактора у БиХ и кредибилности саме БиХ.  Сјетимо се структуралног дијалога за реформу правосуђа покренутог на иницијативу Европске уније прије 10 година. Она је обустављена јер су тако жељели СДА и ОХР који их подржава. Разлог за деградацију, а потом и потпуну обуставу овог процеса била је ништа друго до обична манипулација – намјера да се, тобоже, у име заштите државе, уствари заштити читав корпус неправних рјешења наметнутих од стране високих представника који су успоставили правосудни систем мимо Устава БиХ.

Кад кажемо да је нешто неуставно, онда смо оптужени да смо рушитељи државе. Кад кажемо да желимо то неправно и неуставно да реформишемо да би било уведено у правно и уставно, опет смо наводни рушитељи државе јер то не желе ОХР и СДА. Кад кажемо да ЕУ треба да буде храбрија и да у овој држави инсистира на оним рјешењима која имају у својим државама, а не да бране оно што је експериментални хибрид, или кад кажемо да желимо да се примјењује механизам координације, на којем су и они инсистирали, а бошњачке партије упорно желе да га заобиђу, онда нас оптуже да смо против евопских интеграција. За европске интеграције сам више од многих политичара који понављају испразне флоскуле по међународним сећијама и испразним форумима, али знам да за то треба засукати рукаве и проводити тешке, али ПРАВЕДНЕ реформе, које имају јасан, а не скривени циљ. Нажалост, досадашње су служиле више централизацији него јачању наших капацитета за изазове које подразумијева чланство у ЕУ. Функционалност државе се обезбјеђује политичком вољом, а не насилним развлашћивањем.

Ми смо заинтересовани за мир, стабилност и очување надлежности и уставног капацитета Републике Српске. То је оквир наше политике. БиХ у којој је могуће истовремено остварити интерес сваког народа, ентитета, али и БиХ, за нас није спорна. Спорна су отимања надлежности која се дешавају под плаштом наводног прављења функционалније државе, а у суштини, она је због таквих интервенција у све горем стању и све болеснија. Дакле, простор за поправљање овакве атмосфере постоји али није тешко претпоставити да ће бошњачки политичари остати неспремни да ту шансу искористе све док знају да се могу ослањати на странце – било да је ријеч о ОХР-у, који се већ одавно доживљава као „правни одјел СДА“ или страних судија у Уставном суду БиХ који представљају машину за прегласавање у корист политичких амбиција СДА и прављења унитарне БиХ, против које су два од три конститутивна народа.   

Народна скупштина је срце демократског, политичког и институционалног живота Републике Српске и вјерујем да ће она, у складу са својим уставним надлежностима, заштитити интерес Републике Српске.

Хвала!