Говор предсједнице Републике Српске на одржаној манифестацији поводом „56.Кочићевог збора“
29/08/2021

Говор предсједнице Републике Српске на одржаној манифестацији поводом „56.Кочићевог збора“ у Стричићима на Мањачи:

Окупили смо се данас овдје, у Стричићима, у част нашег великог Петра Кочића који је славу свог вољеног, родног мјеста пронио далеко иза ових пропланака, брда и планина.

Иако је умро млад, не дочекавши ни своју 40. годину, Петар Кочић се својим богатим и аутентичним литерарним дјелом сврстао у ред највећих српских књижевника 20. вијека.

За собом је оставио Давида Штрбца, Тубу Мајсторовића, Симеуна Ђака, Лују, Јаблана и многе друге живописне ликове, захваљујући којима смо упознали његово Змијање, Мањачу, Крајину, али и карактер народа који на овом поднебљу живи.

Ипак, Кочић је за свој народ био много више од писца, чему су дјелимично допринијеле политичке и друштвене околности у окупираној БиХ, а још више лични осјећај патриотизма и правдољубивости који су били његова најснажнија идеја водиља.

Човјек свог краја и рода, како је Кочића описао велики Иво Андрић, говорио је из душе српског сељака, али и цијелог народа, обесправљеног и притиснутог стегама аустроугарске окупационе управе. Због тога је и остао упамћен, не као политичар или посланик у Земаљском сабору, што уз њега звучи исувише формално, већ као аутентични народни трибун који је истински осјећао пулс свога рода, чије су га све ране бољеле.

Бескомпромисно се борећи за слободу и правду, још од гимназијских дана у Сарајеву, Кочић је поднио огромну личну жртву, дијелећи судбину свог народа западно од ријеке Дрине. Прогањан је, хапшен и затваран због свог имена, крајишког пркоса и оштрог пера којим се супротстављао туђинској власти.

И све вријеме док говорим о Кочићевом животу, периоду аустроугарске окупације и борби српског народа за слободу, изгледа ми као да је у Босни и Херцеговини вријеме у том периоду стало.

Као некада Бењамин Калај, до јуче је у Сарајеву сједио Аустријанац са диктаторским овлаштењима и нескривеним антисрпским расположењем. То је и доказао пред крај мандата, наметнувши закон којим се Србима покушава одузети слобода мисли и изражавања, право на прошлост, садашњост и будућност.

Али, постоји и једна битна разлика. Данас имамо Републику Српску, за коју смо се тешком муком изборили и која је једини гарант опстанка српског народа на овим просторима. Имамо слободу, о којој је Кочић сањао, и не морамо да је освајамо, већ да је очувамо.

Република Српска је одраз наших најсвјетлијих слободољубивих тежњи и увјерена сам да би Кочић данас био поносан на нашу и на своју отаџбину.

Због тога је дужност свих нас да чувамо Републику Српску, да је градимо и будућим генерацијама предамо снажнију и развијенију него што је данас.

И када кажем дужност, мислим на нашу дјецу, оне који ће тек доћи, али и на славне претке који су нам својом борбом оставили јасан путоказ и освијетлили пут ка слободи. Петар Кочић је свакако један од њих.

Живјела слобода, живјела Република Српска!

Хвала.