Говор предсједнице Републике Српске на обиљежавању Дана сјећања на жртве усташког злочина – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњoj Градини
08/05/2021

Говор предсједнице Републике Српске Жељке Цвијановић на обиљежавању Дана сјећања на жртве усташког злочина – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини:

Поштовани предсједниче Народне скупштине Републике Српске,

Уважени предсједниче Републике Србије,

Предсједавајући и српски члану Предсједништва БиХ,

Предсједниче Владе Републике Српске,

Предсједавајући Савјета министара,

Предсједавајућа Вијећа народа,

Уважени народни посланици, министри, градоначелници и начелници,

Преживјели логораши и породице страдалих,

Представници удружења проистеклих из Одбрамбено – отаџбинског рата,

Уважено свештенство,

Поштовани амбасадори и представници дипломатског кора,

Драги грађани Републике Српске и Републике Србије,

И ове године дан сјећања на жртве јасеновачког геноцида обиљежавамо заједно са руководством Србије, уједињени болом, али и трајном  обавезом да од заборава сачувамо и ово страшно мјесто и недужне жртве које су овдје убијане на најбруталнији и најсвирепији начин.

Годишњица коју обиљежавамо данас без сумње  једна је од најзначајнијих у нашој тешкој, сувише страдалничкој, али и херојској историји.

Прије 76 година посљедња група логораша кренула је у одлучујући пробој из јасеновачког пакла смрти и страдања. У данима који су претходили пробоју, фабрика смрти радила је неуморно слиједећи намјеру усташког врха да се преостали затвореници ликвидирају, а сви докази и трагови постојања самог логора избришу и затру.

Иста судбина била је намијењена цијелом српском народу у Независној Држави Хрватској. Чак су и у априлу 1945.године, иако и сами свјесни да се ближи коначни пораз те мрачне идеологије, власти злочиначке НДХ до посљедњег даха  упорно и темељито спроводиле демонску политику истребљења цијелог једног народа од најмлађе дјеце до најстарије нејачи.  

То довољно говори о патолошкој мржњи оних који ће у историји остати упамћени као нељуди који су оснивали логоре за дјецу,  над чијом бруталношћу су се згражавали чак и по злу познати нацисти.

 Најстрашније свједочанство о том ужасу и монструозности управо је Јасеновац, а са њиме и Доња Градина, као мјесто најмасовнијег страдања и то не бораца, војника, већ недужног голоруког народа, обичних људи који су имали своје породице, своје куће, њиве и оранице, имали  своје свакодневне бриге, своју вјеру и своје људско достојанство, не слутећи да ће искусити пакао незамислив људском роду.

Посљедњи логораши кренули су у одлучујући пробој, свјесни да су шансе да преживе минималне, али су знали да је чак и смрт на путу избављења спасоносна у односу на пакао омеђен логорским зидинама, жицом и крвавом Савом.

Тек сваки десети учесник пробоја је преживио и управо захваљујући њиховој храбрости, као и жртви оних који нису преживјели, истина о јасеновачким логорима смрти добила је прилику да угледа свјетлост дана.

Због тога смо дужни да чувамо сјећање на њих и да истину о Јасеновцу и геноциду над српским народом у НДХ чувамо од свих облика историјског ревизионизма, као и од оних који би на рачун наше историје градили сопствену.

Његовање историјског памћења важно је и неопходно како због жртава, тако и због свјетлије будућности коју можемо изградити само уколико будемо учили из сопствених грешака и заблуда из прошлости.

И зато никада не смијемо дозволити да заборав прекрије наша страдања и наше историјске трауме због било које политике, идеологије, братства, јединства, или због привидног мира у кући. Јер, ништа не вриједи на тешку, огромну рану ставити завој и правити се да не постоји јер смо и 90-их година, видјели да ће се она поново инфицирати, а све заборављене или прескочене лекције доћи ће на наплату.

Ипак, једну лекцију смо добро научили и тај испит смо положили 9. јануара ’92, на дан када је створена Република Српска. Лекција која нас учи да је држава једини гарант нашег опстанка на овим просторима, толико је скупо плаћена у ближој и даљој прошлости да је ништа није могло избрисати из колективног памћења.

Зато је цијена коју смо платили бранећи Републику Српску огромна, али је мања од оне коју смо платили у Јасеновцу и широм НДХ, онда када нисмо имали своје институције.

Због тога данас имамо два основна задатка. Један је да бранимо и јачамо Републику Српску, јер је она гаранција да ћемо живјети као своји на своме, а други је да чувамо мир и да генерацијама које долазе оставимо безбједно, стабилно и просперитетно окружење у којем ће моћи да живе са другима без страха од неких нових сукоба и ратова.

Нажалост, у БиХ још увијек има оних који о ратовима говоре са таквом неодговорном лакоћом, као да се ни њиховом, ни неком другом народу у рату никад ништа лоше није десило. То су исти они који народ из Јасеновца, Дракулића, Пребиловаца, Старог Брода на Дрини, Гаравица, из безданих херцеговачких и велебитских јама, називају геноцидним и лошим, без трунке поштовања, без стида и срама.

И нису једини. Није ријеткост да и поједини међународни представници у БиХ узму себи за право да цијели српски народ вријеђају и намећу му колективну кривицу за дешавања у протеклом рату.

Без обзира на дестимулативно окружење, ми имамо свој пут који се зове слободна, стабилна и јака Република Српска. Желимо да живимо у миру и слободи, и све што желимо себи, желимо и свим другим народима који живе у нашем окружењу.

Желимо да сарадња, поштовање и међусобно разумијевање замјене свађе и сукобе, јер исувише добро знамо колика је њихова цијена. Желимо да једни другима будемо добре комшије и партнери, а не непријатељи и противници. Ипак, то не зависи само од нас.

Загледани смо у будућност, али немамо право да на том путу заборавимо прошлост. На то нас обавезује и овај највећи српски град под земљом над којим смо данас окупљени, као и сви мученици који у њему вјечно почивају. Све док их памтимо и док долазимо, Јасеновац и Доња Градина неће бити само мјеста бола и туге, већ и побједе живота над смрћу.

Нека је вјечни помен свим жртвама.

Хвала.